Džulijen Alfred (23), devojka sa malenog karipskog ostrva Sveta Lucija na OI u Parizu ušla je u legendu. Osvojila je zlatnu medalju u najatraktivnijoj i najpopularnijoj disciplini – 100 metara. Istrčala je osmi rezultat svih vremena (10.72) i donela neopisivu radost svojim zemljacima.
– Nisam mogla da verujem šta mi se događa, kad sam zaplakala u glavi mi je bio tata koji je umro 2013. Razmišljala sam kako nije ovde, kako ne može da vidi šta sam tad postigla. Setila sam se i male četvrti u Kastrijesu, teškog života koji sam imala dok sam odrastala i sve mi je delovalo potpuno nadrealno. Znala sam da je potrebno mnogo teškog rada i mnogo godina truda da se dođe do olimpijske medalje. Nisam očekivala da će mi se to dogoditi tako brzo, samo godinu dana po završetku fakulteta – rekla je Džulijen za Sportske Novosti.
Alfredova je uz zlato, osvojila i srebro na 200 metara. O tome koliko joj život promienio osvajanem dve olimpijske medalje, rekla je:
– Promenio se na nekoliko različitih načina. Za početak, ljudi me češće prepoznaju, a moja zemlja je počela da mi pokazuje koliko me ceni, koliko ceni sav moj naporan rad i moj talent, jer ovo su prve olimpijske medalje u istoriji Svete Lucije. Ali, ja sam i dalje ista Džulijen koja ceni svoj mir i koja još naporno trenira. Istina, zlato mi daje puno više samopouzdanja za trke koje me čekaju, sada znam da je sve moguće, znam da pripadam vrhu, da mogu sve.
Doček sjajne sprinterke na Svetoj Luciji bio je spektakularan, slike su obišle ceo svet.
– Bilo je nezaboravno. Mnogo mi je značilo da osetim koliko moji zemljaci cene moj trud i talent. Sve vreme sam plakala. Čak i sada, svaki put kad se vraćam na ostrvo, osećam ogromnu količinu podrške i to me izuzetno motiviše. Lepo je znati da sam inspirirala celo ostrvo i da se toliko ljudi ugleda u mene. Angažovali su me da ambasador turizma naše zemlje. Mali smo, a moji uspesi omogućavaju da se čuje za naše ostrvo.
Opisujući detinjstvo u državici sa manje od 180.000 stanovnika, rekla je:
– Odrasla sam u kući s dva brata i sestrom, te samohranom majkom, bila sam najmlađa. Mami nije bilo lako, morala je da vodi borbe, ali ja sam imala zabavno djetinjstvo. Stalno sam bila napolju, vozila bicikl, penjala se po drveću, trkala na ulici. Detinjstvu ću uvek biti zahvalna, naučilo me je i kako da gubim, učinilo me je snažnom ličnošću.
Sad kad živi I trenira u Teksasu, Sveta Lucija joj nedostaje, jer je na njoj „ život jednostavan, plaže prekrasne, hrana izvrsna”.
– To je moj dom, tamo je moja kuća i uvek će mi nedostajati. Kad se penzionišem, postoji mogućnost da ću da se vratim životu na ostvru jer je jednostavniji i mirniji.
Da li je tačna zanimljivost da je zemlja dobila i praznik – Dan Džulijen Alfred.
– Da, napravili su tim povodom i veliki koncert, bilo je nadrealno. Neverovatno je koliko osvajanje prve medalje u istoriji zemlje može da vam promeni život. Ne znam da li će to postati stalni praznik, ali nadam se da hoće – smešeći se kaže Alfredova.
Još sam mlada, samo su mi 23 godine. Ima još puno toga što želim da postignem u karijeri. Olimpijsko zlato nije kraj, imamo svetska prvenstva, postoje različite medalje koje još mogu da osvojim. Još mnogo toga mi je ostalo da ostvarim.
Atletikom je počela da se bavi sa devet godina.
– Predstavljala sam školu na takmičenju kao i sva deca. Negde u tom uzrastu sam se priključila i atletskom klubu ‘Speed Printing Survivors’ gde me preuzeo moj prvi trener Katbert Modest. Kad mi je umro tata 2013. odustala sam od sporta, ali trener je došao da me traži u našem kvartu, jer je bio svestan mog talenta i šta bih sve mogla da postignem. Vratila sam se treninzima i ostala u Svetoj Luciji do srednje škole. Tad su me tokom jednog sedmoboja uočili treneri sa Jamajke i pružili mi priliku da odem tamo.
Zanimljivo je da je njen talenat prva prepoznala bibliotekarka.
– To je istina. Gospođa iz naše školske biblioteke je na sportskom danu videla koliko sam brza i ispričala treneru Kathbertu. Došao je da me gleda i potom pozvao na trening.
Jusein Bolt joj je bio idol od prvog trenutka, a u šestom razredu kad su je pitali šta želi da bude odgovorila je „Jusein Bolt”. A selidba u Boltovu domovinu doprinela je njenom napretku.
– Sama odluka je bila vrlo lagana. Bila je laka, jer sam odrasla gledajući trke Shelly-Ann Fraser-Pryce, Usaina Bolta, Yohana Blakea i željela sam da osetim okruženje u kom su sve te zvezde trenirale i takmičile se. Mama i trener su se složili sa tim i nisam osećala nikakav strah sve dok nisam došla tamo. Tek tad sam shvatila da sam sama, prepuštena sebi. Neki dani su mi bili jako teški, nedostajali su mi prijatelji i porodica, ali danas sam zahvalna na toj prilici. Ta odluka me je učinila snažnom osobom, naučila me da se suočavam sa različitim izazovima. Odluka je bila lagana, ali celi proces je bio težak, zahtevno je biti sam u tim godinama.
Ističe da je atmosfera na školskim prvenstvima na Jamajci, nešto poput one u Jazinama, Baldekinu, u dvorani kraj Morave…
– Poznata su jamajčanska školska prvenstva sa brojnom publikom, pogotovo u danima finala. To je definitivno nešto što vas pripremi za najveća takmičenja poput Olimpijskih igara. Kad to prođeš, više te ne brine šta se događa oko tebe, više te ne brine koliko je ljudi na tribinama. A uz toliku količinu talenata, ta su takmičenja i vrlo konkurentna, što me je takođe učinilo mentalno čvršćom.
Posle tri godine na Jamajci, otišla je na Univerzitet Teksas.
– Drugo mesto na Olimpijskim igrama mladih me je odvelo u Teksas gdje sam i danas. Odabrala sam ga uglavnom zbog atletike. Doduše, mogla sam ići bilo gde, ali za Teksas sam se odlučila prvenstveno zbog trenera Edricka Floreala. Pre mene je trenirao Sydney McLaughlin, svjetsku rekorderku na 400 m prepone, pa Jasmine Camacho-Quinn, olimpijsku pobjednicu na 100 m prepone. Znala sam da je to čovek s kojim želim da radim i koji može da mi pomogne da napredujem i dostignem ciljeve koje sam postavila. Pokazalo se da je to bila ispravna odluka.
