Predrag Danilović je u Italiji, posbno u Bolonji, bio košarkaško božanstvo. S obzirom da je odbojka na Čizmi posle kalča i palakanestra, jedan od najpopularnijih sportova Alesandru Garoti je logično bilo interesantno da sa ćerkom slavnog košarkaškog asa Sonjom Danilović, odskora odbojkašicom Univerziteta Majami, napravi intervju za www.volleynews.it.
Navodi se da je Majami 1995. Predstavljao značajan izazov u karijeri Saše Danilovića, a da danas isti grad otvara njegovoj čerki Sonji koja je odrasla u porodici u kojoj je sport uvek bio osnovna vrednost i izvor inspiracije. Garota ističe da mlada srpska odbojkašica stiže u Majami znajući da je talenat razvila strpljenjem i posvećenošću.
– Opisala bih sebe kao odlučnu osobu, ali i veoma uravnoteženu. Živim u Majamiju, gde igram odbojku i nastavljam studije. Sve ovde mi je novo, ali mi je očeva karijera u Majami Hitu pružila neke važne prilike: ostavio je neizbrisiv trag i kao igrač i kao osoba, a zahvaljujući njegovim vezama, upoznala sam porodične prijatelje koji su mi pomogli da se integrišem u ovaj novi život. Potičem iz porodice duboko povezane sa sportom: mlađi brat ide očevim stopama u profesionalnoj košarci, sestra mi je profesionalna teniserka, majka radi kao sportska novinarka, a otac je bivši košarkaš. Moje dosadašnje putovanje je bilo puno izazova, ali svako iskustvo – od lokalnih klubova do međunarodnih takmičenja – oblikovalo me je i kao sportistu i kao osobu, učeći me da rastem sa strašću i odlučnošću – predstavila se Sonja čitaocima Volejnjuza.
Na pitanje da li postoje odbojkaši ili sportisti uopšte koji su je inspirisali, Danilovićeva je odgovorila:
– Dugo sam, kad sam pričala o inspiracijama i idolima, pokušavala da se uklopim sa svima, imenujući iste sportiste koje su drugi pominjali. Ali, nikada nisam mogla da se osećam zaista povezano: uvek su delovali udaljeno, a njihove priče su zvučale ponavljajuće i neautentično. Vremenom sam shvatila da je moj najveći izvor inspiracije, u sportu i u životu bio tačno ispred mene: moja porodica. Niko ne može da me više motiviše od mojih voljenih, jer ih lično poznajem i znam sa čime su se morali suočiti i žrtvovati u karijerama. Zato, kad god mi je potrebno ohrabrenje, ne tražim motivacione video snimke: zovem sestru, brata, oca ili majku i pitam ih kako su se nosili sa situacijama sličnim onoj u kojoj se ja nalazim .
Kao najvažniju lekciju koju ste naučili od porodice koja je nju najviše oblikovala kao sportistu i osobu izdvojila je:
– Budite strpljivi. Verujem da je strpljenje najveći izazov za sportistu: teško je ostati smiren dok se oporavljate od povrede ili dok čekate da vidite plodove tolikog napornog rada. Otac me je takođe naučio da će uvek biti malo nepravde u sportu i da je jedino na šta se zaista možemo fokusirati sledeći korak.
Biti deo porodice koja je važna u sportu nosi sa sobom poseban skup pritisaka.
Na kraju razgovora iznela je i očekivanja u bliskoj i daljoj budućnosti:
– Kratkoročni cilj mi je da napredujem kao igrač i doprinesem uspehu svog tima u Majamiju. Želim da postanem pouzdan igrač na terenu, nadam se da ću naučiti što je više moguće od saigrača, trenera i univerzitetskog okruženja. Dugoročno gledano, moj san je da nastavim da profesionalno igram odbojku i da predstavljam svoju zemlju na međunarodnom nivou. Znam da put neće biti lak, ali sam uverena da će se isplatiti. Van terena, nadam se da ću primeniti sve što sam naučila u ovom sportu – disciplinu, timski rad, otpornost – na bilo koji put kojim odlučim da krenem.
Ceo intervju možete da pročitate na sajtu WWW.VOLLEYNEWS.IT.
